|
ԵՍ ՔԵԶ ԿՃԱՆԱՉԵՄ
Այս հնչյունը, որ լսում եմ հանկարծ
Անսահմանության գո՜ւյն կա նրանում, կլոր մի դարի
Չի՜ ոգել ոչ ոք և կոկորդի՜ց չէ, որ հնչում է այն:
Նա նշաններ է հեղում մեր հոգում,
Եղբայր Սիզիփոս, նույն լուծը կրող իմ լսողության
ԱՍՏԾՈՒ ՍԱՆԴԱԼՆԵՐԸ
Փոխի՜ր հանդերձդ,
Տարեգրություն չէ՜ սա ամենևին –
Հի՜ն է բունը նրա, արմատները՝ զորե՜ղ,
Շրջանաձև փռված գալարներում նրա
Իմ արմատից մինչև արմատները նրա
ՔԱՐՆ ԱՌԱԾ ԳԼԽԻՆ
Հասել է ժամը ձյութով լցնելու
Հորիզոնը խուլ տնքում է արդեն
Որ գորշ ամպերի խորխորատներով անվթար անցնի
Պատրաստ եմ դաժան ծովերի բոլոր փոթորիկներին
Ոսկե պատվա՜րը Աստծո ոստանի
Թարգմանությունը Գագիկ Դավթանի
|
|
ПОЗНАЋУ ТЕ
Познаћу те под руком. Познаћу те додиром, Када овако дођеш. Познаћу те по тајном белегу На штиту, Корацима који те навешћују. Познаћу те по речима Које те најављују, Познаћу те по радости мог народа, По зрелој години По дрхтају пера. Познаћу те одмах Аке те негде још има...
Ти растеш сјају далеки, упркос Времену и дану. Непознате путеве прелазиш И згушњаваш се у тајну. Спокојног трена:Да ли из гласа долази Или таме будућих времена.
Он има боју простора, дубину целог века Ко светлост звезда путује... На самом крају чека.
Тај звук није изговорен. И није титрај грла. Из чистог ума долази, ко светлост Не стиже до чула,
Већ лије знаке на душу, превире Ко бела пена, тај глас никад изговорен Из таме будућих времена.
У почетку беше крв У телу живог Христа, Будућа окамењена река:
праизвор патњи.
На обронцима сећања седих аскета присутност жеље: попијемо крв живог Христа.
На уснама аскета жеђ.
У почетку беше крв у телу живог Христа, а сада мртва реч.
Сизифу брате, у спрегу мог слуха И твоје тишине неизговорене Речи се лепе за камен!
Трајни мук, а чудесно врење Зри у срцу дана и пролама се Упорност (у векове корен пушта)
Сизифе брате, не напушта ме твоја обмана Не напушта ме пламен да камен До краја изнесем.
И смех арене као скрама На том се путу хвата...
Моја га воља пориче, моја воља од камена Камен подупире и обара злу крв што ниче.
Сизифе брате, једнако стижемо Пред капију од злата.
Колико ћеш још ципела Потрошити, Господе, Да би, ипак, сишао до нас
Колико штапова Који се сами враћају?
Колико погача Од небеског жита?
Колико ћеш, Боже, Савладати мучнина и суза,
Док нас ослободиш Људских узла?
Не обувај, Боже, Узалуд сандале,
Твоје су заповести Декретом заспале.
Гори нам кућа, А још се нисмо снашли Да одемо по воду.
Пресвуци се, анђеле, Стреси прах И устани.
Ово није летопис. Ово је сада.
ЗАПИС
Писао бих о пустој земљи, О глади аждаја која све узима, О милости неуслишеној, О избављењу, О пропасти рода, О смрти витешкој, О венцу страдања, О штенету василисковом, О чеду грујином, О домовини сажеженим, О времену, које ме, ево притеснило. Писао бих, али ме рука издаје.
ХРАСТ ЗАПИС
Од мог до његовог корена Прегршт залеђене земље... Између, и моји и његови преци.
Он има древно стабло Баш као што треба да има Један храст:
Годове збијене у кружном Поретку, и крвав сок, Који под секиром потече.
Од мог до његовог корена, Само прегршт окађене земље.
ЏИХАД
Из ваше ране Јатаган азијски клија, На Лазаревој земљи, Из темеља црквених Ниче џамија.
Свештена ливадо, Пастири се На теби више не срећу.
Орахом иконостас И брачки мрамор Под ногама мелека пуца: Зелена ордија С минарета насрће С црним каменом
Уместо срца.
КОД НАС
Код мене, јужно од Карпата, источно од мора Једном вером и једним језиком Народ се закљиње.
Један живот се даје за славу И посмртни венац, а с обе руке Дочекује се гост.
За њега се чисти гостинска соба И даје му се последње из уста За њега као за брата звездана се чува ноћ
И највећа љубав се госту дарује, Мирисна дуња и чаша ракије, За њега се месец дозива на праг.
Код нас се љуби земља код дође гост И све његово се за вечером благослови.
Жито је пољу недозрело Неко, пре жетелаца, оштрицом сече, На пропланцима ветар руно мрси, А траву срп невисљив реже.
Оковани властитом сенком Путују неми каравани, Упркос јаком ветру, Упркос јавној забрани
Под мишком човек држи кров, Комад врата и делић браве. Место капе камен, бесно бачен
Из мрака са друге обале.
Време је да изаберем Најајчи храст или бор Да истешем барку за свето Сваку пукотину сваки чвор И подигнем кожно једро Своду се ломе носеће греде Што су векови зидали муком Арарат слути моје око
Сенима Милорада Ђурића
Говорио си да је свет мали Да је некад био већи Говорио си да слушам обичне људе Младе ратнике старе пекаре и децу
Рекао си да паметан све што видим У рањеној земљи Јермена Јер све што тамо раде Урадиће и овде И све што су овде радили Урадиће и тамо
Рекао си упали свећу за мртве Да им Мало сунце Обасја таму на трен Рекао си-толико можеш
Говорио си удари ђавола истином Јер га истина боли Кажи да је геноцид неспоран Као Јасеновац, Косово и Босна
Говорио си да је крв оптужене жртве Моћнија од лажи нервозних џелата И да нам у ствари ништа не могу Јер су скренули с Божјег пута
Када сам пошла на исток Чула сам мог цара Константина Његов глас из дубине векова Говорио је спокојно А довољно гласно:
,,Иди и врати се Пут је вредан Јер је стари пут Само у обрнутом смеру
И ја и Трдат смо поверовали Када се чинило да је касно И нисмо погрешили Иако је све људско пролазно''
Када сам стигла на исток Видела сам напор Да се срушено дигне Да се спаљено очисти Да се живо Животом крсти
А сећање претвори у ратника Који годинама будан Стоји на вечној стражи
И опет сам чула мог цара Константина Његов глас је звучао опрезно: ,,И када забраниш све облике зла Увек понешто преостане'' За 1,750000 депортованих Јермена у Сирији и Мезопотамији 1915
Христово мало стадо воде Од једне до друге пешчане дине Пустињски ветар у Дер Зору
Убија ваздух сбагом врелине
Песак као брашно сипи На суву косу суве прсте Пуцају плућа од сувог даха
Суве се руке немоћно крсте
Пред сувим оком посечена Падају тела у пешчане јаме Пустињски ветар у Дер Зору
Покрива децу и јатагане
По сувом кориту реке Суво рују нагорели прсти
Безводни дан тужно се жути
Суви Иблис суво се смеје Над сувом кожом сувих људи Суво је све и небо и земља
Сувом ће греху Господ да суди
Суви се старац о штап ослања... И док нож равнодушно ради своје Сува молитва из сувих грла
Суви молебан за кишу поје
Таласа се песак као змија Са истока кишни облак стиже То Господ у виду капи иде
Да буде сувим уснама ближе
24.април 2013
Оклева вода на небу И она тиша у реци Подневно сунце се бори
Као некада прадавни преци
Огрнут смислом јачим Арарат мудро ћути Тако су мале речи
Када га гледају људи
То што је било једном И Потоп и брод и семе Заувек исто значи
Арарат потире време
Сами се векови множе Ко восак у кући пчела И пале пламен знања
Ватром са његовог чела
Наједном ми се отворила Капија времена Као пред јужним ветром Јутро
И видела сам прастаре знаке На тесаном базалту Заливеним оловом и железом
Рука незнаног неимара Нацртала је сунчеве цветове И мали крст међу њима
Из једног времена у друго Лети камена порука
Да је крило ангела Заправо невидљиви штит Који прожима
Оне који га виде
У Гарнију сам спознала Да стена рођена у грлу вулкана Његову тајну чува заувек
И само се реткима укаже Ако безгласно замоле Чистим срцем
Не знам је ли била јесен или лето Када је дошао из Едесе У својој скромној одећи
Не знам шта је мислио Је ли веровао Абгару Или себи
Али је дошао
Знајући да пред њим иде Бог И да се небо отвара Истинитим речима
Љубављу која је спремна За страшни суд
Сваки запис је копље Које пробада освајача Свако памћење рука Која држи оштрицу мача
Свака књига је темељ Тврђаве око града Свака страна у њој Потпорног стуба снага
И тако рукопис лети Из дана у дан смело Вечно носећи знање Из једног тела у тело
Видела сам бело море небеса Затегнуту тетиву Божје руке Златан песак у клепсидри времена Који векове помера уназад
Видела сам то својим очима Чула звук времена на Божјој служби И те ноћи сам спокојно заспала У Цахкадзору као у својој кући
Све што сте ми рекли о Арцаху Било је као да ја говорим о Косову Било је толико болно исто Да сам препознала себе у вама
И нас су палили клали бесно Пљачкали до голе коже У име Алаха свето газили Зловерно рушили храмове Божје
И нама су отимали земљу Секли питомо воће Наше псе убијали метком И опијали се мржњом вечном
Ништа што сам чула није ни ново Поновио се ужас на сваком гробу Неко је смислио један систем И уводи у свет злочина ругобу
Али ништа није довека Божје мере су изван људских Све ће им бити кратког века Стражари на небу Божји путник
А иблис горди пашће дубље (у трње које сам сади) Када се месец повуче у таму А дан открије шта ко ради
ЛАВАШ
Још док пшеница слободно клија И пије воду са неба Земља јој обед спрема За будући клас
Мајска киша је благослови Да брже порасте И зрном се оспе
Сунце је милује сваког дана Својим златним рукама И топлом силом живе звезде
Једног јунског дана У време жетве Пшеница поклони живот зрну
Касније пекари праве Лаваш Небесну храну људима Танку као мајчино платно Огромну као љубав Оца
Помолих се за све што прође Што се усекло у мене Као камен или лист злата
Пожелех да онима другим Пресахну извори Понестане нафта
Да их занемаре и забораве Зли творци рата
Помолих се и за њих Да одступе са живе земље У подножју каменог старца мудрог Арарата
Потом напустих Гарни Уверена да је Господ разумео Моју непримерену молитву
|
|
Լյուբիցա Միլետիչ (1948-2020) Љубица Милетић Սերբ բանաստեղծուհի, թարգմանիչ, էսսեիստ, Հայաստանի գրողների միության Պատվավոր անդամ: Հրատարակել է հեղինակային և թարգմանական ավելի քան քսան գիրք, որոնց շարքում առանձնակի տեղ ունի ծայրեիծայր հայկականությամբ համակված «Արարատի հողմերը» բանաստեղծական ժողովածուն, որ վերջին տարիներին Արցախ և Հայաստան իր բազմակի այցելությունների արգասիքներից է: Ստեղծագործությունները ներկայացված են սերբական ու համաշխարհային տարբեր անթոլոգիաներում, թարգմանված շուրջ երկու տասնյակ լեզուներով: Արժանացել է հայրենական և համաշխարհային գրական հեղինակավոր մրցանակների և պարգևների, այդ թվում ՀԳՄ «Գրական վաստակի համար» մեդալի: Անբաղդատելի ջերմ սիրով էր կապված մեր ժողովրդին, խորքով ու լայնքով գիտեր մեր պատմությունն ու մշակույթը: Նրա թարգմանությամբ լույս է տեսել է 28 հեղինակների գործեր ամփոփող «Ժամանակակից հայ պոեզիա» անթոլոգիան: |
|
Translations from OTHER Languages Թարգմանություններ ԱՅԼ ԼԵԶՈՒներից
|
|
Poetic Translations Into And From Armenian Բանաստեղծական Թարգմանություններ Հայերեն և Հայերենից |
